Појам и карактеристике мишљења

Чeстo смo у ситуaциjи дa рeшaвaмo прoблeмe чиje сe рeшeњe нe нaзирe oдмaх. Мoрaмo дa рaзмислимo, дa би дo рeшeњa дoшли. Нa примeр рeшaвaњe jeднaчинe, или кaкo oтклoнити нeки квaр, или пoкушaти сaзнaти зaштo je нeкo нeрaспoлoжeн или зaштo сe нeштo дoгoдилo, знaчи пoкушaвaмo дa oткриjeмo узрoк и пoслeдицу, рaзмишљaмo o тoмe дa ли врeди уписивaти нeштo нaкoн срeдњe шкoлe, питaмo сe штa ћeмo тимe дoбити, oднoснo кoje су прeднoсти, a кoje мaнe тaквoг шкoлoвaњa. Рeшaвaњeм oвaквих прoблeмa и ситуaциja у живoту сe испoљaвa прoцeс мишљeњa, зaтo штo зaхтeвa уoчaвaњe и увиђaњe oднoсa мeђу eлeмeнтимa (пoдсeтимo сe eкспeримeнтa сa шимпaнзoм). Мишљeњe мoжe бити и кoмбинoвaњe eлeмeнaтa у нoвe цeлинe или ствaрaњe нoвих цeлинa, кao штo тo рaдe умeтници и нaучници. Eлeмeнти измeђу кojих сe увиђajу oднoси мoгу бити: прeдмeти, ситуaциje, прeдстaвe, пojмoви. Прeдстaвe су сликe нaших сeћaњa, тaчниje нeпoтпунe кoпиje ствaрнoсти и мaњe су интeнзивнe. Пojaм je скуп зajeдничких и битних кaрaктeристикa зa jeдну групу прeдмeтa или пojaвa (шкoлa – згрaдa, учeници у њoj учe, имa учиoницe, збoрницу, прoфeсoрe, ђaкe, итд.), плaнинe (гeoгрaфски пojaм, висoкe), птицe (лeтe, имajу кљунoвe, лeгу jaja, итд.). Aкo се oд вaс трaжи да нaвeдeтe сличнoсти и рaзликe измeђу птицa и инсeкaтa, онда се од вас тражи да мислитe кoристeћи пojмoвe. Мишљeњe никaкo нe трeбa пoрeдити сa прoстим oпaжaњeм прeдмeтa и ситуaциje. Тaквим oпaжaњeм ми нe увиђaмo нoвe oднoсe, вeћ нaпрoстo примeњуjeмo нeштo вeћ рaниje нaучeнo и пoзнaтo. Мишљeњe пoдрaзумeвa oдрeђeн нaпoр дa сe схвaти ситуaциja и прoнaђe рeшeњe кaдa сe jaви нeки прoблeм. Мишљeњe трeбa рaзликoвaти и oд aсoциjaциja, пoд кojим пoдрaзумeвaмo пoвeзaнoст прeдстaвa и идeja и тo зaтo штo су сe пojaвљивaлe зajeднo, зaтo штo су сличнe или рaзличитe – нпр. Мajкa – дeтe, тргoвaц – купaц, шкoлa – ђaци, итд. Aсoциjaциje сe jaвљajу спoнтaнo, aутoмaтски. Oснoвнe фaзe мисaoнoг прoцeсa, утврђeнe пoсмaтрaњeм и eкспeримeнтaлним испитивaњимa: 1. Прeцизнo фoрмулисaњe прoблeмa кojи трeбa дa рeшимo (нпр. двa eксeрa, кутиja шибицa, чeкић и свећа, пoтрeбнo je oсвeтлити сoбу, aли тaкo дa oсвeтљeњe пaдa сa нeкe oдрeђeнe висинe нa зиду) 2. Рeфoрмулaциja прoблeмa кoja ствaрa дирeкциjу, oднoснo прaвaц или мoдeл трaгaњa зa рeшeњeм (штa урaдити сa дaтим eлeмeнтимa – у jeднoм мoмeнту ћeтe увидeти дa сe кутиja зa шибицe мoжe искoртистити кao стaлaк, пoдлoгa зa свeћу). Прoмeнa нaмeнe je дирeкциja кoja вaм je нeдoстajaлa дa дo крaja рeшитe прoблeм. Пoнeкaд дирeкциja мoжe oдмaх дa нaмeтнe рeшeњe, aли нeкa дирeкциja мoжe дa вaс oдвeдe и нa пoгрeшну стрaну. Oнo штo вeћинa људи рaди у тoку рeшaвaњa прoблeмa jeстe дa нaстojи дa сe присeти сличних ситaциja, тj. пoкушaвajу дa извршe трaнсфeр искуствa (знaњa). Aли чeгa ћe сe чoвeк сeтити, тo oпeт зaвиси oд дирeкциje. Ми чeстo нe успeвaмo дa рeшимo нeки прoблeм збoг извeснe крутoсти у мишљeњу, oднoснo крутe дирeкциje. Прoблeм je пoтрeбнo рaзмaтрaти сa рaзних стрaнa, тj. пoкушaти примeну рaзличитих рeшeњa. Разликујемо неколико врста мишљења. Прва подела се везује за поделу на основу врсте елемената које користимо у процесу мишљења, па на основу тога да ли у мишљењу тражимо везу међу елементима које опажамо или међу апстрактним појавама и симболима (појмовима), разликујемо конкретно и апстрактно мишљење. Једно од често спомињаног облика мишљења јесте стваралачко мишљење. Појам стваралаштва се може различито дефинисати. Може се посматрати као стварање сасвим нових и друштвено значајних дела (научних открића, техничких проналазака и уметничких дела). Међутим, стваралаштвом се може сматрати и све оно до чега је појединац дошао, а ново је, за њега оригинално и њему непознато, без обзира на човечанство. У стваралачком мишљењу, које је карактеристично највише за научнике и уметнике, разликују се четири фазе: 1) препарација или припрема 2) инкубација или сазревање 3) илуминација или инспирација 4) верификација или проверавање. Припрема обухвата проучавање литературе, прикупљање и анализу потребних података. Фазу инкубације карактерише престанак бављења проблемом којим се уметник или научник до тада бавио и учешће у свакидашњим активностима. У фази илуминације или надухнућа долази до наглих, изненадних јављања оригиналних идеја или решења проблема. Фаза верификације означава извесну проверу тог решења, преглед или дорађивање идеје или дела које је настало. Оно што је карактеристично за ове фазе је да не морају све четири фазе да се појаве и свака може различито да траје. Имагинативно мишљење је још једна врста мишљења и под овим појмом се подразумева комбиновање различитих елемената у машти (мишљење је, да се подсетимо, увиђање односа међу елементима проблема) и стварање нових садржаја који у стварности не постоје. Насупрот имагинативном мишљењу постоји реалистичко мишљење, које је усмерено на реалност и код ове врсте мишљења постоји неко тачно решење које мишљењем треба открити. Имагинативно мишљење је усмеравано нашим личним жељама, емоцијама, ставовима, односом према свету који нас окружује. Разликујемо имагинативно мишљење усмерено на стварање неког објективног производа (песме, слике, технички проналазак – усмерен је на реалност, али се од реалистичког разликује по томе што представља слободнији стил мишљења) и имагинативно мишљење које за циљ има изражавање или испуњавање жеља у машти. Проблем везан за овај други облик је евентуално свођење испуњавања циљева само у машти (сањарење).

Advertisements

Памћење и заборављање

Памћење и заборављање су психички процеси и као такви су и променљиви.
Пaмћeњe je трајање оног што je учењем претходно стечено, сложен сазнајни процес који се састоји од примања, обраде, задржавања (чувања) информација, њиховог каснијег активирања и коришћења. Тесно је повезано са другим когнитивним процесима – опажањем, учењем и мишљењем. Учењем се стварају ,,трагови“ у мозгу. Памћење је трајање тих трагова, а заборављање слабљење или нестајање тих трагова.
Памћење се може маниефстовати на неколико начина: као репродукција или обнављање утиска, као рекогниција или препознавање  оно што се некада учило и као уштеда у учењу, тј. смањивање броја покушаја или времена потребног да би се нешто поново научило. Репродукција изражава највиши степен памћења јер означава оживљавање и обнављање оног што смо учили у форми представа или у вербалном облику. Рекогниција је манифестација памћења код којег особа није у стању сама да репродукује научени садржај, али је у стању да га препозна међу другим подацима. Услед недовољне запамћености градива, или вештине да би били репродуковани, поновно учење може бити брже и лакше, што говори о уштеди у времену приликом поновног учења и говори о томе да су ипак неки трагови претходног учења још увек остали.
Краткорочно памћење представља задржавање информација извесно кратко време након утиска или доживљаја (око 18 секунди се задржава). Уколико се тај утисак осмисли и понови, или је утисак довољно јак, онда он може прећи у дуготрајну меморију, односно може се оживети и после дужег протока времена.
Енглески психолог Бартлет је разликовао три врсте квалитативних промена у току процеса задржавања: 1. упрошћавање садржаја – губи се и заборавља више детаља, а остали образују упрошћену целину; памти се основни смисао; 2. рационализација – склоност да се запамћен садржај осмисли, да непознато учини познатим, да се за необичне догађаје нађу рационална објашњења (нејасне и стране речи се замењују познатим); 3. наглашавање – поједини детаљи који у оригиналном материјалу нису били истакнути, а могу бити необични, приликом понављања се наглашавају. У квалитативним променама памћења значајну улогу имају наше потребе и страхови. Ми често видимо оно што желимо, или га се плашимо.
О заборављању говоримо  када се раније научени материјал не може више репродуковати, препознати или нема уштеде при поновном учењу. Зашто заборављамо? Објашњење због чега заборављамо је дуго давала теорија неупотребе, према којој се спонтано заборављање јавља зато што се стечена знања не употребљавају, па се ти трагови у  мозгу настали учењем полако губе. Међутим, није само претекло време довољно да би се неки научени материјал могао заборавити, већ на заборављање утичу и активности које испуњавају то време, као и метаболички процеси који мењају старе трагове. Теорија интерференције каже да је заборављање резултат међусобног ометања два научена материјала. Експерименти су чак показали, у прилог овој теорији, да је заборављање веће за време будног стања, него у току спавања. Као облик активног заборављања разликујемо ретроактивну инхибицију и проактивну инхибицију. Ретроактивна инхибиција представља облик активног заборављања у ком  садашње учење омета памћење раније наученог, а проактивна инхибиција када раније научен материјал омета памћење онога што се сада учи. Још један облик заборављања јесте потискивање, које представља потискивање из свести непријатних садржаја који нису у складу са нашим моралним  нормама и пожељном представом о себи.
Само заборављање је у почетку брже, а затим све спорије и спорије. Највећи део података се заборави у првим часовима и данима после учења, али то зависи и од врсте садржаја који се учи. Најбрже и највише се заборављају бесмислени слогови који се употребљавају у научним експериментима учења и памћења, нешто мало спорије се заборавља проза, потом поезија и на крају суштинске идеје у неком градиву.

Рационализација процеса учења

Постоји велики број чиниоца који утичу на успех у памћењу и учењу. Једна од могућих подела је следећа:

  1. социјално-економски чиниоци (породична средина, економско стање породие, шира средина, опремљеност школе, стручност наставника)
  2. физички услови (температура, влажност ваздуха, бука, просторија у којој учимо)
  3. физиолошко стање (здравствено стање, умор, као и неке карактеристике нервног система)
  4. психолошки услови (актуелно психолошко стање, карактеристике појединаца, мотивациона средства на које је појединац осетљив, као и технике учења које он примењује)
  5. карактеристике модела који се учи (вербално учење, моторно учење, смисленост материјала, итд.)

Већина ових чинилаца остварује свој утицај преко психолошких фактора одређујући на тај начин оно што је појединцу потребно за учење:

–          мотивација, расположење за учење

–          релативно трајну или тренутну интеелктуалну ефикасност усмеравања пажње, размишљања, меморисања

–          прихватање и коришћење успешнијих или мање успешних метода учења.

Сада ћемо мало детаљније објаснити психолошке чиниоце учења. Прво ћемо говорити о карактеристикама појединца и актуелној мотивацији. Постоји више релативно трајних карактеристика појединца значајних  за успешност у учењу и памћењу. То су интелектуална способност, интересовања, истрајност, радне навике. Мотивација произилази из карактеристика појединца, али из неких других околности, јер чак и када нема трајног интересовања може се јавити намера и решеност да се нешто научи. Намера може бити везана за неки дугорочни циљ (учимо да би боље радили) или краткотрајни (учимо да не би добили лошу оцену на часу). Наравно, градиво учено за краћи рок се брже заборавља. Технике, односно начин учења се може поделити као учење распоређено у времену и као временски концентрисано учење. Такође, постоји техника учења делова и учења целине. Истраживања су показала да је учење распоређено у времену успешније од концентрисаног (тзв. кампањског), пошто се на тај начин смањује засићеност градивом, уочава се нешто што се у почетку није приметило, спонтано се обавља преслишавање. Са друге стране, када се градиво може поделити на смисаоне целине, боље га је учити по деловима, у супротном га је боље учити као целину. Најчешће се користи комбинована метода, односно техника у којој се прво прочита цело градиво како би се стекла слика о целини, а потом се детаљније уче делови градива.

Активно учење подразумева улагање напора да се градиво анализира и осмисли (битне идеје, односи међу чињеницама) и преслишавање у току и након учења, када ученик покушава да репродукује, преприча градиво које учи. Преслишавањем постижемо бољи успех због тога што уочавамо колико смо нешто добро научили.

Мотивациона средства у учењу представљају спољне подстицаје наставника, родитеља, итд. који подстичу ученикову заинтересованост и спремност за учење. Једно од мотивационих средства јесте похвала која има боље дејство на успех него грдња, покуда, ли покуда опет има боље дејство од игнорисања. Похвала је посебно битна за ученике који имају мањак самопоуздања, док рецимо покуда може да има боље дејство на борбеније ученике, ученике са такмичарским духом.

Трансфер учења, појам и врсте

Често се питамо како и колико ће нам оно што учимо помоћи у практичном раду? То је проблем трансфера учења – трансфер значи пренос, а трансфер учења значи преношење дејства ранијег на неко касније учење или обављање нове активности. Ако је дејство такво да олакшава и убрзава учење новог градива, реч је о позитивном трансферу, а уколико га отежава, тада говоримо о негативном трансферу.

Некада се мислило да учење различитих садржаја само по себи развија способност учења и памћења. То је била такозвана теорија формалних дисциплина, према којој није важно шта се учи, већ да је само улагање напора да се нешто научи довољно да се вежба и јача одређена психичка функција. То значи да учење било ког предмета помаже у учењу осталих предмета.

Експериментална истраживања су показала да су оваква очекивања помало неоправдана, пошто учење садржаја из једног предмета помаже у учењу садржаја из истог предмета, али не помаже много у учењу градива из другог предмета. Ови истраживачи сматрају да трансфер постоји уколико постоје идентични елементи у две врсте градива.

Касније истраживања су показала да се трансфер не састоји само у постојању идентичних појединачних елемената, већ и у преношењу уопштеног знања, општих принципа и усвајању метода учења или технике извођења неке практичне активности.

Трансфер се најчешће неће јавити без нашег труда, што значи да је потребно свесно настојати да се примене методе учења и рада који омогућују његово јављање, а што неки аутори називају златним правилом трансфера.

Учење, појмовно одређење и врсте учења

Знамо да неке особине и облике понашања добијамо наслеђем, односно кажемо за њих да су засновани на биолошком наслеђу (нпр. сисање бебе, гутање, итд.). Неке се јављају одмах након рођења, а за неке је потребно време да би се јавиле, што значи да су резултат сазревања заснованог на урођеним механизмима. Међутим, највећи број наших особина (интересовања, ставови, сложене емоције и карактерне особине) стичемо као резултат различитог искуства у одређеној средини.
Стицање искуства је подстакнуто потребама људске јединке и подразумева њену активност и непосредан или опсредан утицај средине. Уколико су промене у понашању и особинама јединке трајније, тај процес називамо учењем. Учење, тачније, представља релативно трајну промену индивидуе, условљену активношћу појединца и утицајем средине.
До сада је откривено више основних облика учења, а овде су представљени најважнији.
Класично условљавање – руски научник Павлов је проучавао лучење пљувачке под посебним условима. Храна изазива лучење пљувачке и представља безусловну, односно природну драж, те је због тога лучење пљувачке на храну безусловна, односно природна реакција. Међутим, експериментатори су након неколико пута пошто су заједно са храном или непосредно пре давања хране изазивали одређени звук (нпр. звук звона), приметили да пас почиње да лучи пљувачку и на сам звук. Звук је био неутрална драж, али је под одређеним условима почео да изазива лучење пљувачке, те је сада због тога сада називамо условном реакцијом, а реакција на ту драж је условна реакција. Услов да се изазове тај нови рефлекс јесте да се две дражи јављају временски близу и да се то понови, одређени број пута. Условна реакција постепено почиње да се гаси, уколико се не поткрепљује, односно уколико не поновимо давање условне дражи са безусловном. На овај начин учи и човек. Пример такве врсте учења је лучење пљувачке и на саму помисао или слику неке хране. Слика или помисао је у овом случају условна драж.
Инструментално условљавање – овај облик учења је добио назив по томе што понашање или радња представљају средство (латински – инструмет) да се оствари одређени циљ и задовољи нека радња. Експеримент помоћу који објашњава овај облик учења је следећи. Гладан пацов је стављен у кутију у којој постоји мала полуга и посуда у коју се избацује комадић хране, сваки пут када се притисне полуга. Пацов прво јури, њушка по кутији и у једном моменту случајно ће притиснути полугу и тако избацити свој први комадић хране. Након што поједе своју прву порцију, он ће поново њушкати по кутији, чинити слепе и неконтролисане покрете. Међутим, након одређеног времена, поново ће притиснути полугицу и поново добити комадић хране. Примећено је да ће пацов постепено смањивати број покрета који немају сврху и на крају ће најзад научити да повлачи полугицу онолико пута колико му је потребно хране. Да објаснимо, постоји потреба, постоји само један покрет који доводи до циља, што значи да је то понашање, тај покрет средство за долажење до циља. С обзиром да тај облик понашања доводи до циља, он се задржава, док се остали губе. Ову законитост, психолог Торндајк назива законом ефекта, а ово учење, учење путем покушаја и погрешака. Код људи се ово примећује када родитељи намерно награђују извесно понашање, које је пожељно и кажњавају оно које је непожељно.
Учење увиђањем – право учење увиђањем имамо у проблемским ситуацијама, када је потребно открити ново решење, нову везу међу датим подацима. После дужег времена размишљања о проблему, човек изненада схвата, увиђа и разуме однос међу појавама на нови начин – тада се јавља карактеристичан „аха доживљај“. Човеколики мајмуни решавају проблеме увиђањем. Мајмун у једном кавезу покушава да дохвати банану која је окачена на плафон, високо изван његовог домашаја. У углу кавеза се налазе кутије, које је он у почетку бесно ударао. Изненада је озарен привукао кутију, попео се на њу и дохватио банану. У сличној ситуацији, користи слична средства, зато што је схватио принцип решења. Келер је први изводио овакве експерименте и он је први указао на објективне знаке учења увиђањем: 1) нагло решавање проблема, 2) у поновљеној ситуацији нема понављања погрешних поступака, 3) животиња користи и слична средства у сличним ситуацијама.
Учење по моделу  представља типичан облик социјалног учења, где важну улогу играју друге особе у околини појединаца који учи. Разликују се три облика учења по моделу – опонашање (имитација), поистовећивање (идентификација) и учење улога. Имитација представља усвајање појединих облика понашања неке особе, док идентификација представља поистовећивање са особом у целини и прихватање многих њених особина и стила понашања. Учење улога је везано за улоге у друштву, које представљају очекивано понашање везано за одређени положај у групи или друштвеној заједници.
Учење се разликуе и на основу садржаја који се учи – тада га делимо на вербално и моторно. Прву врсту чини учење градива које је изражено вербалним симболима (бројевима и речима), а моторно подразумева учење различитих покрета, радњи и система покрета. Типичан пример вербалног учења би био учење школског градива, а моторног учење вештине писања, тренирања неког спорта, вожње аутомобила, итд. Моторно учење поред посматрања и проучавања захтева и извођење, понављање и вежбање.

Пажња и фактори пажње

Пажња је усмеравање менталне активности на одређене садржаје, концентрисаност на одређени предмет, објекат, садржај размишљања. Да би пажња била могућа потребна је физиолошка припремљеност организма. Постоји једна физиолошка структура у сивој маси мозга која се назива ретикуларна формација, која обезбеђује активационо стање организма. При стању повећане активације, тј. будности организам је спреман за пријем одређених садржаја.
За време пажње се дешава читав низ органских промена. Сва чула су усредсређена ка објекту или ка садржају на који се пази. Дисање је убрзано. Срце брже куца. Шире се крвни судови у мозгу. И све то да би организам био више снабдевен кисеоником и да би ниво активације био повишен.

Фактори који утичу и који изазивају нашу пажњу могу бити спољашњи и унутрашњи.
Спољашњи фактори су:
– интензивнија драж (гласан говор, јак тон, јака светлост)
– величина дражи (велика слика на зиду, велики оглас)
– понављање дражи
– нове и контрасне дражи
– дражи које се крећу у односу на оне које мирују
Унутрашњи фактори су:
– очекивања
– мотиви
– интересовања
Усмереност пажње може бити  намерна и ненамерна. Намерна је углавном изазвана унутрашњим факторима, а ненамерна спољашњим.
Наша пажња има свој обим. Обим подразумева колико предмета можемо обухватити својом пажњом у кратком временском интервалу. Формулисано је правило у вези са обимом, које гласи ,,7 ±2“. Ово правило указује на број елемената на који можемо да усмеримо нашу пажњу и тај број се креће од 5 до 9. Тај број, наравно, зависи од тога шта су ти предмети на које је наша пажња усмерена. Пуна пажња не може трајати неограничено. После дуже концентрисаности, пажња почиње да флуктуира, затим наступа њено слабљење. Могуће је њено побољшање у неком моменту, али касније услед умора она се смањује и на крају прекида.

Једна од ритмичких активности у нашим животима јесте будно стање – сан. Оваква активност је повезана са сменом дана и ноћи. Ниво активације и активности у току дана има карактеристичне успоне и падове. У јутарњим сатима почиње буђење свих физиолошких и психолошких ф-ја, максималан ниво достиже у послеподневним  часовима, па почиње да опада и пред јутро се налази у најнижој тачки. Са падом је повезан сан, који представља скупљање снаге организма за следеће напоре.
Неки научници сматрају да будно стање траје 17 сати и да се тада јавља потреба за сном. Постоји неколико карактеристичних фаза сна, а најзначајнија је РЕМ фаза или фаза брзих покрета ока, која траје доста кратко, око десет минута, али се понавља у току сна и најзначајнија је за одмор и релаксацију. Човек спава око 7-8 сати, а поремећај тог циклуса може довести и до главобоље, нервозе, губитка апетита, итд.

Осети, опажаји и опажање

Све оно што нас окружује, спољашњи свет упознајемо преко чула (укуса, мириса, вида, додира слуха). У тим чулима се дешавају неке органске промене и те промене подразумевају прву етапу у преради информација које долазе из спољашњости или унутрашњости организма. Чула реагују само ако су дражена одређеним спољашњим променама – које називамо дражима. Наша чула су уско специјализована, тако да једна реагују на физичке, друга на хемијске, трећа на термичке дражи, итд.
Дражи за које су се развили посебни органи, називамо адекватним дражима. За чуло слуха то су звучни таласи, за чуло вида светлосне дражи, за чуло мириса хемијске дражи, итд. Те дражи морају имати одређену јачину да бисмо имали доживљај, сазнање о промени. Најмања јачина дражи потребна за осећај се назива доњи праг дражи. Када драж постигне тај најмање потребан интензитет, дешавају се промене у чулним органима, и то се нервним путевима преноси до мозга. У одређеном делу мозга се прерађују подаци са чула и ту настаје оно што се назива осећај и опажај.
Осећај и опажај представљају субјективан одраз спољашњих промена, односно објективне стварности. Осети се односе на поједина својства, карактеристике предмета (боја, облик, величина, итд.), а опажај или перцепција се односи на сазнавање и доживљавање предмета као целине (ваза, аутомобил, сто, столица, јабука).
Људи не живе у свету хаоса и неорганизованости, тако што не доживљавају сва појединачна својства посебно. Они опажају целине, путем организованања тих осета. Организовање осета у опажај се учи, искуством.
Међутим, није само искуство битно за формирање опажаја целина. Гешталтисти, психолози који су се бавили опажањем целине, сматрају да на то утиче и организација дражи које нас окружују. Значи на наше опажање утиче и то како су саме дражи организоване у свету око нас. Гешталтисти су формулисали четири закона организације дражи у опажаје:

1.      закон близине – просторно и временски блиске дражи опажамо као целине
2.      закон сличности – сличне дражи опажамо као целине
3.      закон симетричности или добре форме – правилно и симетрично распоређене дражи опажамо као целине
4.      закон континуитета или заједничке форме – група тачака на пресеку праве и криве се не опажа као целина, већ као делови линија које се пресецају

На наше опажање битно утиче и мотивација. Које ћемо дражи приметити, које ће нас привући и како ћемо их организовати у целине зависи од наших потреба, жеља. Све ово наводи на чињеницу да је опажање целина условљена дејством унутрашњих чинилаца и спољашњих фактора.